Наши мали ствараоци
Како размишљају петакиње о важним животним темама...
Дајте ми ослонац и променићу свет Шта значи пружити помоћ?! Није то само помоћи некоме, већ пружити некоме наду и утеху. То значи подржати некога и показати му да није сам. Некима помоћ значи више од свега на свету, а, са друге стране, неки су незахвални. Неко у тој пруженој руци не види љубав и доброту, већ лаж. Неко не може да препозна искреност. Не треба се стидети тражења помоћи, али је лепше када она стигне неочекивано. Лепше је кад вам особа за коју мислите да вам никада не би помогла, пружи помоћ. Скоро сам одгледала низ филмова о Харију Потеру. У свих осма делова се види Харијева храброст. Али не само то. Он без помоћи својих најбољих другова и наставника не би успео да порази најмоћнијег мрачног чаробњака. Он је остао без родитеља још као беба, али га је кроз живот пратила неизмерна љубав блиских људи. То јесте само филм, али ипак може доста тога да нас научи. За оно што бих ја желела да променим у свету, потребна би ми била сва подршка овога света. Потребна ми је свака рука овог света. А зашто? Разлог је једноставан. Желим да уништим све телефоне, таблете, компјутере, лаптопове и све што ремети пријатељство. Да буде као некад. Само да нема ратова. Кад бисмо могли сви да се волимо, да мислимо једни на друге, да причамо, а не да се дописујемо... За овако велику промену ми стварно треба велика помоћ. Знам да нисам сама у овоме. Подржаће ме пријатељи сигурно. Надам се да ће моја порука допрети до вас и да ћете ми бити ослонац.
Јана Машић 5-3 | Дајте ми ослонац и променићу свет Ослонац свима треба да могу да полете до неба, да знам да имам неког ко ће моја подршка бити и у свему ме подржати. Када имаш таквог неког, можеш и звезду са неба да скинеш или месец додирнеш. За то је потребно мало, само неко коме је стало. Само толико да те неко подржи и каже да можеш више него што јеси. Тако ћеш моћи све, па чак и немогуће, јер снаге и храбрости имаћеш више. Ово није шала, стварност је да када имаш ослонац, можеш све, чак и оно што ти се чини да чаробно и нетсварно је. Можеш променити свет и бити нешто много више него што у књизи пише. Имати неког таквог ко ће твој ослонац бити и када падеш руку дати, да можеш наставити – то је највећи успех. Тај неко свако може бити – и мама, а и тата, и брат, а и бака, можда и другарица нека или друг. Немој без ослонца радити ништа, јер нећеш моћи тако далеко, сам још нико није променио свет. Зато ако желите да промените нешто у животу и будете нешто више, пронађите ослонац прво, биће вам лакше. Сад вам је сигурно јасно зашто вам ослонац треба да бисте постигли нешто у животу.
Јована Јаковљевић 5-1 | Дајте ми ослонац и променићу свет Родитељи. Мама и тата. Два дивна бића која ме пазе и мазе, грле и љубе, вичу кад треба, али никад, баш никад, не затварају врата. Строгост и љубав смењују се често, али само како бих ја знала прави пут кроз овај живот. Мама ми прича: „Милице, учи, буди добар ђак.“ Увек је ту за мене. Тата као громада, јак ко стена, бољег од њега нема. Кад порастем бићу лекар. А не, не обичан лекар! Бићу лекар који ће изумети вакцину против свих дечијих болести. Вакцину која ће убити све ћелије рака да за здравље своје деце више не брину мама и тата. И док сад вредно учим, мама ми доноси чај, исправља моје грешке, помаже тако што ме пропитује, учи ме да пре свега будем добар човек. Тата такође брине, можда и више од маме, како ћемо се сестра и ја снаћи кад останемо саме. А ја им кажем: „Не брините, људи, бићу добар и поштен човек који ће променити свет, захваљујући вашој подршци!“
Милица Мариновић 5-3 |
Наши мали-велики ствараоци
Страдање деце у рату
Људи, створени да се смеју, да се радују, али и да тугују и плачу. Туга, плач, бол - неизбежни су делови живота, али се свако труди да их буде што мање. Човек може да разговара, да прича, како о лепим, смешним, тако и о ружним и болним стварма, и да разговором разреши проблеме и несугласице. Разилажење мишљења доводи до сукоба, који се претварају у ужасне ратове, који разарају нације, уништавају породице и уносе трагедију у дечје животе. Свуда где има жртава, трагедија, страха и крви – ту је рат. То је рат који не пита где, када, како и зашто се води, нити пита ко га води. Његово име је увек исто. Рат деца не могу избећи. Деца су наивни, невини и неискварени људи. Људи су себични, окрутни, гледају само себе, а деца би жртвовала свој млади живот за драгу особу.
Ана Франк је била једна од много деце у ужасном рату, симбол све деце која су проживела или проживљавају рат. Игру је заменила сакривањем, смех и радост заменила је тугом и болом, што је преточила у свој дневник, који изазива тугу због непроживљеног детињства. Соба ју је изолавала од рата, али је уједно била и њен затвор. Није могла попут остале деце да изађе напоље, да се игра слободно. Могла је само да у соби пуној неизвесности и страха буде блиска са особама које су делиле њену судбину.
Често је циљ непријатеља био да повреди децу, да би њихови родитељи патили, тако би непријатељ духовно и емотивно срушио ту земљу, па је победа била лакша. Из страха за живот, људи су се често селили, из склоништа у склониште. У склоништима су биле гужве и тешко су примали људе који су долазили, јер је било јако прљаво и тешко, а владари те таме су били глад, жеђ, епидемије... Деца која су преживела рат причала су касније о томе да су се њихове породице често насељавале у приземљу зграда у нади да неће пасти никаква граната, мада су често баш оне биле кривци за губитак породице. После пада граната деца увиђају шта се напољу дешава. Већина њихових физичких, као и психичких патњи, остале су као последица за цео живот. Иако, када постану људи, носе трауме у себи, не желе да изгубе сећање на рат, јер су ту многи њима драги људи погинули, а ту им је последња успомена на њих.
Део деце умире у ратовима. Велики део. Умире у нади да ће сутра бити прекинут рат, да ће све бити као пре, деца као деца – надају се. Мајке и очеви умрле деце понекад не знају да ли им је дете живо, да ли је добро, или је мртво. Они који су знали да им је дете умрло, духовно су падали, патили, осећали бес и кривицу јер нису могли то да спрече.
У песми Десанке Максимовић „Крвава бајка“ говори се о духовној јачини деце у тешким ратним условима. Гледање крви, бола и патњи, а упркос томе та деца дубоко у себи носе чврсто урезану наду да ће се све брзо решити и бити као пре... верују до последњег тренутка.
Деца умиру праштајући и причајући у себи да ће чувати са неба своје драге људе, и оне који нису, и све које познају, и оне које не познају, па чак и оне који су их убили.
Сва деца после рата остају бар делом мртва, или су стварно умрла или су психички пала. Тешко је формирати особу од детета са траумом. Они који су изашли из рата најбоље су схватали колико значе живот и слобода, а много боље од свих људи знају шта је захвалност, то су научили у тим тешким ситуацијама.
Желела бих да они који започињу ратове размисле о последицама које остављају на децу, да имају бар мало саосећања за њих, да им не руше будућност и породице, и не краду детињство. Нека имају у виду да ће неко од нас, деце, донети неко добро свима. Имајте у виду да смо ми, деца, ваша будућност!
Ана Огњановић
Наши мали-велики ствараоци
да не могу да јој одолим. Биологија је баш здраваТамара Милошевић | И би прасак и створи се Земља. Из зрнца магле и прашине наста она, наша планета. А из једне обичне капљице воде, провидне и чисте, која није обећавала ништа необично, деси се чудо - ЖИВОТ. Тако је почела прича о нама и нашем постојању. Та сасвим обична капљица спојила се са другом, трећом, нарастала и ширила се. Док нису постала бића. И када је дала живот планети, наставила је мирно да тече као да се ништа није догодило. Као да је знала да је то њен задатак и она га је успешно обавила. Тако теку реке и дан данас. Спајају и раздвајају. Плоде и полављују. Доносе и доносе, разгаљују и растужују. Теку оне вековима, од постанка па до данас. Некад бистре, некад мутне, некад намрешкане, а некад равне као огледало.Тамара Милошевић |
Мали стваралац - учитељ Милан
Песме наших бивших ђака, садашњих гимназијалаца
Овако су они писали о својој првој дечјој љубави...
и омсех драг. Волела је да се игра,Страхиња Митић |
Мале ствараоце из 3-2 инспирише долазак пролећа
Отишла је зима, дошло је пролеће, а птичица долеће, долеће.Огњен Михајловић 3-2 | У пролеће се ливада шарени, а дете се од врућине румени.Маша Атанасовић 3-2 Пролеће Пролеће се буди веселе се људи, а дечица мала по трави се растрчала. Пролеће се буди, веселе се људи и птица узлеће када дође пролеће. А све цвеће мирише и тихо уздише. Теодора 3-2 |
Маштовити ученици 5-1
Љубав је... - Јована Јаковљевић 5-1
ЉУБАВ ЈЕ...
Љубав је лепа, али колико лепа, толико и слепа.
Љубав је за двоје који се воле. Љубав је кад би за неког живот дао и увек на његову страну стао.
Љубав није срамота, љубав је понос твог живота.
Ако неког искрено волиш, за њега ћеш увек ти да се бориш. Љубав је кад за њим срце ти лупа и кад би због њега прешла све, само да он заволи те.
Ова песма поучна је, она о љубави научиће те све!
Јована Јаковљевић 5-1 |
Зима - Александра Јовановић 5-3
Зима ![]() Плакала је зима, једно годишње доба, стизало је пролеће опет изнова. Падао је сег на раме твоје, док стојиш и чекаш поруке моје.
Хладно је доба ове зимске ноћи, моја порука ће ти ускоро доћи. Зимска чаролија нас увек спаја, нашем другарству неће бити краја.
Лепа је боја коју ти ствараш, леп је сан којим ти владаш... Само је једно годишње доба обукло хаљине белих снова...
Александра
Јовановић 5-3 |