Наши мали ствараоци

Како размишљају петакиње о важним животним темама...

поставио/ла Ивана Михајловић 12.05.2016. 12:00   [ ажурирано 12.05.2016. 12:01 ]


Дајте ми ослонац и променићу свет

Шта значи пружити помоћ?! Није то само помоћи некоме, већ пружити некоме наду и утеху. То значи подржати некога и показати му да није сам.

Некима помоћ значи више од свега на свету, а, са друге стране, неки су незахвални. Неко у тој пруженој руци не види љубав и доброту, већ лаж. Неко не може да препозна искреност.

Не треба се стидети тражења помоћи, али је лепше када она стигне неочекивано. Лепше је кад вам особа за коју мислите да вам никада не би помогла, пружи помоћ.

Скоро сам одгледала низ филмова о Харију Потеру. У свих осма делова се види Харијева храброст. Али не само то. Он без помоћи својих најбољих другова и наставника не би успео да порази најмоћнијег мрачног чаробњака. Он је остао без родитеља још као беба, али га је кроз живот пратила неизмерна љубав блиских људи. То јесте само филм, али ипак може доста тога да нас научи.

За оно што бих ја желела да променим у свету, потребна би ми била сва подршка овога света. Потребна ми је свака рука овог света. А зашто? Разлог је једноставан. Желим да уништим све телефоне, таблете, компјутере, лаптопове и све што ремети пријатељство. Да буде као некад. Само да нема ратова.

Кад бисмо могли сви да се волимо, да мислимо једни на друге, да причамо, а не да се дописујемо... За овако велику промену ми стварно треба велика помоћ.

Знам да нисам сама у овоме. Подржаће ме пријатељи сигурно. Надам се да ће моја порука допрети до вас и да ћете ми бити ослонац.

 

Јана Машић 5-3

Дајте ми ослонац и променићу свет

Ослонац свима треба да могу да полете до неба, да  знам да имам неког ко ће моја подршка бити и у свему ме подржати.

Када имаш таквог неког, можеш и звезду са неба да скинеш или месец додирнеш. За то је потребно мало, само неко коме је стало. Само толико да те неко подржи и каже да можеш више него што јеси. Тако ћеш моћи све, па чак и немогуће, јер снаге и храбрости имаћеш више. Ово није шала, стварност је да када имаш ослонац, можеш све, чак и оно што ти се чини да чаробно и нетсварно је. Можеш променити свет и бити нешто много више него што у књизи пише. Имати неког таквог ко ће твој ослонац бити и када падеш руку дати, да можеш наставити – то је највећи успех. Тај неко свако може бити – и мама, а и тата, и брат, а и бака, можда и другарица нека или друг.

Немој без ослонца радити ништа, јер нећеш моћи тако далеко, сам још нико није променио свет. Зато ако желите да промените нешто у животу и будете нешто више, пронађите ослонац прво, биће вам лакше.

Сад вам је сигурно јасно зашто вам ослонац треба да бисте постигли нешто у животу.

 

Јована Јаковљевић 5-1

Дајте ми ослонац и променићу свет

Родитељи. Мама и тата. Два дивна бића која ме пазе и мазе, грле и љубе, вичу кад треба, али никад, баш никад, не затварају врата.

Строгост и љубав смењују се често, али само како бих ја знала прави пут кроз овај живот. Мама ми прича: „Милице, учи, буди добар ђак.“ Увек је ту за мене. Тата као громада, јак ко сатена, бољег од њега нема.

Кад порастем бићу лекар. А не, не обичан лекар! Бићу лекар који ће изумети вакцину против свих дечијих болести. Вакцину која ће убити све ћелије рака да за здравље своје деце више не брину мама и тата.

И док сад вредно учим, мама ми доноси чај, исправља моје грешке, помаже тако што ме пропитује, учи ме да пре свега будем добар човек. Тата такође брине, можда и више од маме, како ћемо се сестра и ја снаћи кад останемо саме.

А ја им кажем: „Не бринте, људи, бићу добар и поштен човек који ће променити свет, захваљујући вашој подршци!“

 

Милица Мариновић 5-3

Наши мали-велики ствараоци

поставио/ла Ивана Михајловић 12.05.2016. 02:26   [ ажурирано 12.05.2016. 02:29 ]

Наставница српског језика Ивана Михајловић поделила је са нама рад бивше ученице Ане Огњановић, садашње ученице прве године гимназије у Београду. Ана је свој таленат за писање показивала на многим литерарним конкурсима у основној школи, а свој дар је наставила да негује и у гимназији. Ово је један од њених радова из седмог разреда.



Страдање деце у рату

 

Људи, створени да се смеју, да се радују, али и да тугују и плачу. Туга, плач, бол - неизбежни су делови живота, али се свако труди да их буде што мање. Човек може да разговара, да прича, како о лепим, смешним, тако и о ружним и болним стварма, и да разговором разреши проблеме и несугласице. Разилажење мишљења доводи до сукоба, који се претварају у ужасне ратове, који разарају нације, уништавају породице и уносе трагедију у дечје животе. Свуда где има жртава, трагедија, страха и крви – ту је рат. То је рат који не пита где, када, како и зашто се води, нити пита ко га води. Његово име је увек исто. Рат деца не могу избећи. Деца су наивни, невини и неискварени људи. Људи су себични, окрутни, гледају само себе, а деца би жртвовала свој млади живот за драгу особу.

Ана Франк је била једна од много деце у ужасном рату, симбол све деце која су проживела или проживљавају рат. Игру је заменила сакривањем, смех и радост заменила је тугом и болом, што је преточила у свој дневник, који изазива тугу због непроживљеног детињства. Соба ју је изолавала од рата, али је уједно била и њен затвор. Није могла попут остале деце да изађе напоље, да се игра слободно. Могла је само да у соби пуној неизвесности и страха буде блиска са особама које су делиле њену судбину.

Често је циљ непријатеља био да повреди децу, да би њихови родитељи патили, тако би непријатељ духовно и емотивно срушио ту земљу, па је победа била лакша. Из страха за живот, људи су се често селили, из склоништа у склониште. У склоништима су биле гужве и тешко су примали људе који су долазили, јер је било јако прљаво и тешко, а владари те таме су били глад, жеђ, епидемије... Деца која су преживела рат причала су касније о томе да су се њихове  породице често насељавале у приземљу зграда у нади да неће пасти никаква граната, мада су често баш оне биле кривци за губитак породице. После пада граната деца увиђају шта се напољу дешава. Већина њихових физичких, као и психичких патњи, остале су као последица за цео живот. Иако, када постану људи, носе трауме у себи, не желе да изгубе сећање на рат, јер су ту многи њима драги људи погинули, а ту им је последња успомена на њих.

Део деце умире у ратовима. Велики део. Умире у нади да ће сутра бити прекинут рат, да ће све бити као пре, деца као деца – надају се. Мајке и очеви умрле деце понекад не знају да ли им је дете живо, да ли је добро, или је мртво. Они који су знали да им је дете умрло, духовно су падали, патили, осећали бес и кривицу јер нису могли то да спрече.

У песми Десанке Максимовић „Крвава бајка“ говори се о духовној јачини деце у тешким ратним условима. Гледање крви, бола и патњи, а упркос томе та деца дубоко у себи носе чврсто урезану наду да ће се све брзо решити и бити као пре... верују до последњег тренутка.

Деца умиру праштајући и причајући у себи да ће чувати са неба своје драге људе, и оне који нису, и све које познају, и оне које не познају, па чак и оне који су их убили.

Сва деца после рата остају бар делом мртва, или су стварно умрла или су психички пала. Тешко је формирати особу од детета са траумом. Они који су изашли из рата најбоље су схватали колико значе живот и слобода, а много боље од свих људи знају шта је захвалност, то су научили у тим тешким ситуацијама.

Желела бих да они који започињу ратове размисле о последицама које остављају на децу, да имају бар мало саосећања за њих, да им не руше будућност и породице, и не краду детињство. Нека имају у виду да ће неко од нас, деце, донети неко добро свима. Имајте у виду да смо ми, деца, ваша будућност!


Ана Огњановић

Наши мали-велики ствараоци

поставио/ла Ивана Михајловић 12.05.2016. 02:22   [ ажурирано 12.05.2016. 02:33 ]

Наставник биологије Славољуб Тоскић такође радо чува радове својих бивших ученика, па смо тако дошли и до текстова бивше ученице наше школе - Тамаре Милошевић, која је била заљубљеник у биологију, а сада је матурант Економско-трговинске школе. Радове који су пред вама писала је у шестом разреду као члан Биолошке секције школе.
Билогија



Биологију учим и снагу мучим.
За биологију бих све дала,
чак и када бих пала.

Толико је волим
да не могу да јој одолим.
Биологија је баш здрава
и увек је она права.

Биологија прпучава биљни и животињски свет
зато је и волим као најдражи цвет.

Биологију волим и желим да је знам,
зато се трудим да је што боље упознам.

Када узмем књигу у руке,
увек се орасположим без муке.

Учим биологију и када сам тужна,
али ми она увек даје знање
и зато сам јој много дужна.

Тамара Милошевић
Живот у капљици воде



     И би прасак и створи се Земља. Из зрнца магле и прашине наста она, наша планета. А из једне обичне капљице воде, провидне и чисте, која није обећавала ништа необично, деси се чудо - ЖИВОТ.
     Тако је почела прича о нама и нашем постојању. Та сасвим обична капљица спојила се са другом, трећом, нарастала и ширила се. Док нису постала бића. И када је дала живот планети, наставила је мирно да тече као да се ништа није догодило. Као да је знала да је то њен задатак и она га је успешно обавила. Тако теку реке и дан данас. Спајају и раздвајају. Плоде и полављују. Доносе и доносе, разгаљују и растужују. Теку оне вековима, од постанка па до данас. Некад бистре, некад мутне, некад намрешкане, а некад равне као огледало.
     У њима су се огледале младе невесте, крстила деца, пила говда и по њима пориспао прах умрлих. Оне нису само везе између две обале. Оне су веза међу људима, континентима и обичајима. Некада су биле чисте и бистре. А данас?
     Данас човек брзо живи. Често нема времена за шетњу поред релке или пецање. Све што је прљаво и загађено завршава у реци. Цео град слива своју прљавштину у њих.
      А оне, мутне и тешке, и даље теку, натоварене свим тим отпадом. Боре се, довијају, али губе битку пред тим моћним непријатељем - ЧОВЕКОМ.
      Зато, човече, сети се одлакле је све почело. Присети се да није било те бистре капљице, не би ни ти данас ходао овом планетом.
      Чувај све капљице овога света, јер можда је нови живот у њима.

Тамара Милошевић

Мали стваралац - учитељ Милан

поставио/ла Ивана Михајловић 09.05.2016. 06:57   [ ажурирано 12.05.2016. 02:36 ]

Да неки никад не забораве дете у себи, показао нам је и наш учитељ Милан и своју мисао преточио у духовите стихове. Надамо се да његови ученици следе његов пример, јер је једно од најважнијих права сваког човека управо ПРАВО ДА ЗАУВЕК ОСТАНЕ ДЕТЕ!

Имам право на...



Моје је право да будем дете,
можда са ове или друге палнете.

Моја је машта шарена башта,
коју сређује моја ташта.

Игру волим, школа ме мучи,
најмање волим да седим кући.

Моја су радост мама и тата,
али ја им кажем: "Хоћу брата!"

И све што хоћу, и све што нећу,
и све што имам, и све што знам,
шаљем поздрав Наставничком већу
да ми оправда још један дан!!!

Учитељ Милан

Песме наших бивших ђака, садашњих гимназијалаца

поставио/ла Ивана Михајловић 09.05.2016. 06:51   [ ажурирано 12.05.2016. 02:38 ]

У овом броју часописа имамо доста успомена на наше бивше ђаке, које са пуно љубави чувају њихове учитељице и учитељи, јер су први кораци управо они најслађи, који се дуго памте. Учитељица Ивана Ранђеловић поделила је са нама песме својих бивших ученика, који су данас поносни гимназијалци.

Овако су они писали о својој првој дечјој љубави...

Моја прва љубав



Било је на мору
топло летње вече.
Пришла ми је тихо
и полако рече_
"Хајдемо до обале,
да бројимо звезде,
да гледамо како
срећне небом језде"
Шетали смо дуго
по плажи боси,
док нам се ветар
играо у коси.
Те ноћи ћу се
сећати још дуго
оде прва љубав и не траја дуго.

Алекса Митић
Моја прва љубав



Имала је плаву косу
и квржицу на носу,
очи зелене и образе румене.
Имала је поглед благ
и омсех драг.
Волела је да се игра,
вртела се као чигра.
Носила је хаљинице зелене
и ципелице црвене.
Цртала је цветиће и јурила лептириће.
Играла је, певала
и дивне снове сневала.
Сви смо је јурили
и за њом журили,
а оона се мени смешила
и није погрешила.
Био сам срећан,
хтео самд а полетим
и у облаке одлетим.

Страхиња Митић

Мале ствараоце из 3-2 инспирише долазак пролећа

поставио/ла Ивана Михајловић 09.05.2016. 06:40   [ ажурирано 12.05.2016. 02:40 ]

Пишем песму о пролећу




Отишла је зима, дошло је пролеће,
а цвеће долеће, долеће.
Отишла је зима, дошло је пролеће,
а птичица долеће, долеће.

Цвеће се буди, пролеће стиже,
а гусеница гмиже, гмиже.
Тако је диван дан
донео пролећни нам цветић ран!

Огњен Михајловић 3-2


Пролеће




Пролеће нам стиже,
све се мање спава,
из баштице мене
зове висибаба мала.

Весник пролећа
лепрша у трави,
први им се радују
мали, вредни мрави.

Пролећне нас игре
чекају у парку,
прелепо је пролеће,
чак и по мраку.

Катарина Радосављевић 3-2

Пролеће


Пролеће се буди,
радосни су људи.

Откад је почело пролеће,
почело је да расте цвеће.

У пролеће се ливада шарени,
а дете се од врућине румени.

Ноћи су нам краће, а дани дужи,
свако се са сваким тада дружи.

Са југа нам стижу ласте,
јер пролеће је у цвеће расте.

Маша Атанасовић 3-2



Пролеће

Пролеће се буди
веселе се људи,
а дечица мала
по трави се растрчала.

Пролеће се буди,
веселе се људи
и птица узлеће
када дође пролеће.

А све цвеће мирише
и тихо уздише.

Теодора 3-2

Радови Катарине Голубовић 7-2

поставио/ла Ивана Михајловић 31.01.2016. 11:09   [ ажурирано 31.01.2016. 11:16 ]

Катарина својим радовима сваке године осваја награде на литерарним конкурсима, прочитајте неке од њих...





Маштовити ученици 5-1

поставио/ла Ивана Михајловић 31.01.2016. 10:48   [ ажурирано 31.01.2016. 10:49 ]

МАШТА МОЖЕ СВАШТА...

Ја као јунак бајке


    Био једном један свет, поприлично чудан, и ја сам живео на том свету. У том свету се све могло догодити, па чак и да математика буде лака.

     У том свету ја сам волео да шетам једним истим путем, тај пут је био дугачак и сваког дана нешто ново се дешавало. Зато сам кренуо са мачем и штитом, за сваки случај.

     Прва чудна ствар на коју сам налетео јесте пуж који говори. Пуж ме упита:

     „Странче, да ли ми можеш помоћи да однесем ову грану до куће мог пријатеља? Треба му за потпалу, он је пуж голаћ и живи близу планине.“

     Ја му одговорих: „ Могу, али под једним условом – да ми постанеш пријатељ.“

     Пуж ми одговори: „Договорено!“

    Пуж и ја смо кренули ка планинама, али на путу смо срели баку која је рекла: „Ако желите да прођете поред мене живи, мораћете да одговорите на моју загонетку!“

     Пуж и ја одговорили смо: „Добро, како гласи загонетка?“

     Вештица рече: „Загонетка гаси: Кад скок један нарави, цео свет се тресе – ко је то?“

     Пуж и ја се одмах бацимо на размишљање. Ја се сетим да су Монголи некада веровали да је свет седео на жабиним леђима и сваки пут кад скочи, деси се земљотрес. Убрзо сам повикао: „Жаба!“

     Вештица на то одговори: „Тачно, смете да наставите пут.“

     Ја потрчах од среће и заборавих да ми је пуж на рамену. Спаде ми с рамена у провалију. Ја скочим за њим и ухватим се за грану, на сву срећу, ухватио сам и пужа. Извукао сам нас из провалије, али ми је грана коју смо пуж и ја носили његовом другу испала у провалију. Пуж и ја смо кренули ка његовом другу тужни. Кад одједном из провалије излети змај.

     Змај нас упита: „Је ли ово ваше?“

     Ја одговорих: „Да, да ли можеш да нам је вратиш, треба да одемо до пужевог друга?“

     Змај дружељубиво одговори: „Да, и одвешћу вас тамо.“

     Пуж и ја смо захвалили змају и поздравили се с њим. Ја сам довео пужа до пријатеља, урадио сам своје. Пуж је ркао: „Ти си урадио своје, сад ћу ја своје.“ Тог дана смо постали пријатељи.

     Све је добро што се добро сврши.

Вујадин Нујкић 5-1

Авантуре Мајнкрафт чудовишта


    Далеко од цивилизације, у свету Мајнкрафт, живело је пуно животиња: вукова, оваца, прасића, крава, кокошака, зечева, лигњи, риба, дивљих мачака, а највише је било чудовишта. Иако су чудовишта била добра, људи који су такође живели у свету Мајнкрафт, убијали су их, јер су их се плашили. Убијали су их и убијали, да је на крају остало само неколико чудовишта, по једно од сваке врсте. То су били: Ендермен, Близмен, Дух, Слајм, Магма-коцка, Скелетон, Зомби, Зомби-пигмен, Вештица, Крипер, Паук, Пацов, Телепорт-буба и Слепи Миш. Сви су они имали супер моћи и били су најбољи пријатељи.

     Пошто су они једини преживели, држали су се заједно и смишљали план за рат против људи. Имали су мање шансе за победу, због тога што су најјача чудовишта, Херобрин, Витер и Ендер-драгон, погинули у прошлом рату са људима из непознатог разлога. Тај разлог је био нови пројекат најпознатије особе у селу.

     Научник је смислио нови начин заштите сељана, прављење злих чудовишта на посебан начин. Чудовишта по имену Ајрон-голем и Сноу-голем, била су чудовишта која су помагала људима тако што су поседовала велику снагу и могла су да победе било које чудовише које им се нађе на путу. Међутим, преостала група чудовишта није знала ништа о људским помоћницима и кренула је у напад без важних информација.

     Село је било ограђено високим каменим зидом, а поред врата капије стајао је Ајрон-голем као стражар. Видевши га, чудовишта су се сакрила иза дрвећа. Дух, Слајм и Магма-коцка су били превише велики за дрво, те их је Ајрон-голем одмах видео и напао. Слепи Миш, Пацов и Телепорт-буба су се толико уплашили да су побегли главом без обзира. Преостала чудовишта су остала на тајном месту и почела да праве диверзију. Скелетон и Близмен, који су имали моћи напада на даљину, почели су да гађају Ајрон-голема стрелама и ватреним куглама. Он је кренуо ка њима, несвестан да му се Крипер налази иза леђа. Пошто је Крипер имао моћ експлозије, он је експлодирао и поразио Ајрон-голема. Сноу-голем је чуо експлозију, видео Крипера како се смешка и почео да га јури у недоглед, обезбедивши другим чудовиштима слободан улаз у село. Сељани су се одмах предали, а Зомби и Паук, који су имали своју полицијску станицу, одмах су их стрпали у затворске ћелије, оисм Научника који се дао у бег. Чудовишта су га јурила све до ивице вулкана, осим Зомби-пигмена, који је иначе био лењ. Тада је Научник скочио са ивице вулкана и више нико никада није чуо за њега.

     Чудовишта су направила велико славље, за које је Ендермен био задужен. Свако чудовиште се услелило у по једну кућу некадашњег села, а људи више нису крочили ногом у свет Мајнкрафт.

Михајло Лилић 5-1

Љубав је... - Јована Јаковљевић 5-1

поставио/ла Ивана Михајловић 26.01.2016. 10:21

ЉУБАВ ЈЕ...

 


Љубав је лепа,

али колико лепа,

толико и слепа.

 

Љубав је за двоје који се воле.

Љубав је кад би за неког живот дао

и увек на његову страну стао.

 

Љубав није срамота,

љубав је понос твог живота.

 

Ако неког искрено волиш,

за њега ћеш увек ти да се бориш.

Љубав је кад за њим срце ти лупа

и кад би због њега прешла све,

само да он заволи те.

 

Ова песма поучна је,

она о љубави научиће те све!

 

Јована Јаковљевић 5-1

Зима - Александра Јовановић 5-3

поставио/ла Ивана Михајловић 26.01.2016. 10:18   [ ажурирано 26.01.2016. 10:22 ]

Зима



 Плакала је зима, једно годишње доба,

стизало је пролеће опет изнова.

Падао је сег на раме твоје,

док стојиш и чекаш поруке моје.

 

Хладно је доба ове зимске ноћи,

моја порука ће ти ускоро доћи.

Зимска чаролија нас увек спаја,

нашем другарству неће бити краја.

 

Лепа је боја коју ти ствараш,

леп је сан којим ти владаш...

Само је једно годишње доба

обукло хаљине белих снова...

 

Александра Јовановић 5-3


1-10 of 16