Наши мали-велики ствараоци

поставио/ла Ивана Михајловић 12.05.2016. 02:26   [ ажурирано 12.05.2016. 02:29 ]
Наставница српског језика Ивана Михајловић поделила је са нама рад бивше ученице Ане Огњановић, садашње ученице прве године гимназије у Београду. Ана је свој таленат за писање показивала на многим литерарним конкурсима у основној школи, а свој дар је наставила да негује и у гимназији. Ово је један од њених радова из седмог разреда.



Страдање деце у рату

 

Људи, створени да се смеју, да се радују, али и да тугују и плачу. Туга, плач, бол - неизбежни су делови живота, али се свако труди да их буде што мање. Човек може да разговара, да прича, како о лепим, смешним, тако и о ружним и болним стварма, и да разговором разреши проблеме и несугласице. Разилажење мишљења доводи до сукоба, који се претварају у ужасне ратове, који разарају нације, уништавају породице и уносе трагедију у дечје животе. Свуда где има жртава, трагедија, страха и крви – ту је рат. То је рат који не пита где, када, како и зашто се води, нити пита ко га води. Његово име је увек исто. Рат деца не могу избећи. Деца су наивни, невини и неискварени људи. Људи су себични, окрутни, гледају само себе, а деца би жртвовала свој млади живот за драгу особу.

Ана Франк је била једна од много деце у ужасном рату, симбол све деце која су проживела или проживљавају рат. Игру је заменила сакривањем, смех и радост заменила је тугом и болом, што је преточила у свој дневник, који изазива тугу због непроживљеног детињства. Соба ју је изолавала од рата, али је уједно била и њен затвор. Није могла попут остале деце да изађе напоље, да се игра слободно. Могла је само да у соби пуној неизвесности и страха буде блиска са особама које су делиле њену судбину.

Често је циљ непријатеља био да повреди децу, да би њихови родитељи патили, тако би непријатељ духовно и емотивно срушио ту земљу, па је победа била лакша. Из страха за живот, људи су се често селили, из склоништа у склониште. У склоништима су биле гужве и тешко су примали људе који су долазили, јер је било јако прљаво и тешко, а владари те таме су били глад, жеђ, епидемије... Деца која су преживела рат причала су касније о томе да су се њихове  породице често насељавале у приземљу зграда у нади да неће пасти никаква граната, мада су често баш оне биле кривци за губитак породице. После пада граната деца увиђају шта се напољу дешава. Већина њихових физичких, као и психичких патњи, остале су као последица за цео живот. Иако, када постану људи, носе трауме у себи, не желе да изгубе сећање на рат, јер су ту многи њима драги људи погинули, а ту им је последња успомена на њих.

Део деце умире у ратовима. Велики део. Умире у нади да ће сутра бити прекинут рат, да ће све бити као пре, деца као деца – надају се. Мајке и очеви умрле деце понекад не знају да ли им је дете живо, да ли је добро, или је мртво. Они који су знали да им је дете умрло, духовно су падали, патили, осећали бес и кривицу јер нису могли то да спрече.

У песми Десанке Максимовић „Крвава бајка“ говори се о духовној јачини деце у тешким ратним условима. Гледање крви, бола и патњи, а упркос томе та деца дубоко у себи носе чврсто урезану наду да ће се све брзо решити и бити као пре... верују до последњег тренутка.

Деца умиру праштајући и причајући у себи да ће чувати са неба своје драге људе, и оне који нису, и све које познају, и оне које не познају, па чак и оне који су их убили.

Сва деца после рата остају бар делом мртва, или су стварно умрла или су психички пала. Тешко је формирати особу од детета са траумом. Они који су изашли из рата најбоље су схватали колико значе живот и слобода, а много боље од свих људи знају шта је захвалност, то су научили у тим тешким ситуацијама.

Желела бих да они који започињу ратове размисле о последицама које остављају на децу, да имају бар мало саосећања за њих, да им не руше будућност и породице, и не краду детињство. Нека имају у виду да ће неко од нас, деце, донети неко добро свима. Имајте у виду да смо ми, деца, ваша будућност!


Ана Огњановић

Comments